Lyrics

[STROFA 1 – nasmejano, kao da pričaš ortaku dok pušiš kraj reke]
Sedeo sam s Budom, al’ nije bio ćutljiv,
slušao rege, pio sok i bio čudljiv.
Reko mi: „Brate, džaba ti sve te diplome,
ako ne znaš da dišeš kad ti misli lome.“

Znaš ono kad ti žena ode, pa ti pamet smota?
Kaže on: „Neka ide – tvoje je što ti ostaješ gota.“
Ne moraš da budeš planina da bi bio miran,
samo sedi, diši – sve drugo je hir, brate, hiran.


---

[REFREN – peva se u polusmehu, uz lagano njihanje]
Ja sam Buda na haubi, vetar me nosi,
ne držim se puta – slušam šta mi šuma prosip’.
Nemam ništa, al’ sve mi je dato,
kad nemam plan – tad sam baš zlato.


---

[STROFA 2 – malo ozbiljnije, ali i dalje toplo]
Svet je haos, al’ to je samo ples u krug,
ti si točka koji misli da je voz – al’ si plug.
Ne moraš da vučeš sve što nije tvoje,
skini ranac, brate – nebo je tvoje boje.

Karma nije sudija, to je samo eho,
što baciš danas – sutra stiže s osmehom ili grehom.
Zato pustim reku da me nosi kad ne znam,
jer nekad je mudrost baš u tome da ne trezam.


---

[REFREN – ista vibra, ali u duetu, može i ženski glas]
Ja sam Buda na haubi, vetar me nosi,
ne držim se puta – slušam šta mi šuma prosip’.
Nemam ništa, al’ sve mi je dato,
kad nemam plan – tad sam baš zlato.

[STROFA 3 – kao da priča stariji komšija što je nekad bio u problemima, sad čuva baštu]
Kažeš: „Brate, mrak je, sve je sjebano, ništa ne štima“,
al’ nisi pogled’o mačku – ona uživa i kad pada klima.
Ne zna ona ni šta je inflacija, ni ko vlada,
al’ zna gde je sunce i gde da spava s' nogama ka nada.

Mi stalno jurimo, al’ nigde ne stignemo,
pravimo haos, pa krivimo što se ne dignemo.
A možda treba samo da stanemo u blato,
da se smejemo s decom – i bude nam zlato.


---

[STROFA 4 – dublje, ali lirski, kao stari rege klasik što greje dušu]
Ne treba ti Insta da znaš da si lep,
ni diploma da voliš vetar kad dođe slep.
Nisi ono što nosiš – nego što pustiš da ode,
i što ostane kad skineš sve svoje modne metode.

Ako ti neko stane na snove – pusti ga da padne,
neka traži svoje, al’ tvoje nek’ ti ne ukrade.
Jer sreća nije glasan refren – nego tihi vers,
što ti šapne ujutru: „Diši – ovo je tvoj svemir, ne stres.“


---

[STROFA 5 – kao finalni savet, nasmejan, ali ozbiljno iskren]
Radiš? Radi. Voliš? Vidi da li si ti u tome.
Plačeš? Dobro je, bar si živ, nisi u komi.
Svi beže od bola k’o da je zarazan virus,
al’ svaki tvoj ožiljak te čini živim – bonus, ne minus.

I kad ne znaš kud, sedi s nekim pa ćuti,
nek’ ti srce kaže šta je istina kad sve drugo se sruši.
Jer na kraju, brate – kad skineš sve ove slojeve s duše,
ostaneš ti, smešak, i Buda... što te sluša dok duvaš u čašu s' duše.
[OUTRO – spoken word, tiho, kao uveče kad svi ćute]
Ako tražiš smisao – smej se prvo.
Ako ti je teško – sedi.
Ako misliš da znaš – idi da zalivaš biljke.
Možda ti one kažu više nego ceo svet.