Lyrics

[Intro – flüsternd, tastend, wie innerer Gedanke]
Ako sad stanem... nestaću.
Ako krenem... možda više neću biti ja.


---

[Strofa 1 – ruhig, bitter, mit innerem Beben]
Rođen u blatu, bez svetla ni smera,
gde konji gaze hleb, a ćutanje mera.
U kući tišina, u grudima lom,
siromaštvo me grlilo — bez prava na dom.

Majka mi šapuće: „Ćuti, sine, smiri se.“
A ja gutam stihove, da duša ne stisne.
Epske pesme, krvave reči,
ko da mi istorija svaki zglob leči.


---

[Strofa 2 – trotzig, aber verletzlich, mit steigender Kraft]
Izbacili me — nisam hteo da ćutim,
gled’o sam u zvezde, rekli da ludim.
Peške sam prešao, bez mape i sna,
poljubio Srbiju — kao povratak dna.

Rekli su: „Premali si za rat, beži dalje!“
A ja nosim planinu — makar u slabom telu palim.
Nisam tražio čin, ni oružje, ni zvuk,
samo da neko šapne: „Vrediš – al ne da ćutiš.“


---

[Strofa 3 – langsamer, verdichtet, als ob Atem fehlt]
U meni je rasla tišina bez kraja,
kao da ceo svet čeka znak sa raja.
Drugovi padali, bombe nisu pevale,
a ja hodam dalje — dok mi vene stežu rekle.


---

[Break – sehr langsam, geflüstert, mit Geräuschraum im Kopf]
Koraci u kamen.
Pogled bez pokreta.
Ruka u džepu.
Vreme se zamrzlo.


---

[Unutrašnji dijalog – zwei Stimmen, eine zornig, eine zitternd]
– Samo sam hteo da dišemo.
– Disanje ne tražiš. Dišeš ili nestaneš.
– Nisam došao da ubijem.
– Nisi došao da ćutiš.
– Možda grešim.
– Možda si jedini budan.


---

[Strofa 4 – idealistisch, schmerzhaft ruhig, wie Gebet ohne Gott]
Sanjao sam zemlju gde reč vredi više od cara,
gde seljak ne kleči pred poreznikom spara.
Gde knjiga je jača od puške na straži,
i niko ne pita: „Čiji si?“ – već samo: „Da li si pravi?“

Gde mi nismo broj – već narod sa glasom,
gde ne moraš da ćutiš kad istina zareže jasno.
Ali ta zemlja... još nije stigla.
A ova što imam — više me ne drži nigde.


---

[Strofa 5 – wie Zeitlupe, Spannung steigt, Stimme bleibt tief]
On prolazi — drugi put, kao znak.
U mojoj glavi — ulica je stala.
Svet disao je bez daha, bez znaka.
Stajem. Dišem. Ne mislim. Samo ćutim.

Pod prstom metal, pod grudima kamen.
Pogled mi ne traži dopuštenje — ide sam.
Pucanj.
Ali tišina je bila glasnija.


---

[Završna strofa – trocken, hart, als ob nichts mehr zu retten ist]
U tamnici nisam plakao, nisam se kleo.
Rekoh:
„Ne kajem se. Ne slavim. Ne bežim.
Samo znam da zid nije hteo da nestane sam.“

Nisam pucao iz mržnje.
Pucao sam jer niko drugi nije hteo.
Iza tog zida nije bilo sveta —
samo muk koji traje predugo.


---

[Outro – tonlos, leise, wie gemeißelt in Stein]
Gavrilo Princip.
Hiljadu osamsto devedeset četvrte do hiljadu devetsto osamnaeste
Umro u tami, sa pokidanom rukom i plućima što su krvarila tiho.
Al ime — ostalo, kao senka koja ne traži oproštaj.

Ovde je svet stao...
da bi krenuo u pakao.

Pisali su kasnije:
„Bio je to pucanj protiv tiranije.
Težnja naroda… da ponovo postane slobodan.“