Новица-Ноко Радуновог Девића-Вајмеша - харамбаша Доњоржаничке буне

Lyrics

Новица-Ноко Радунов Девић-Вајмеш Његова проливена крв, дата за слободу, златну и за част крста, уздигла га је изнад свакодневног и учинила не само учесником историје, већ вјечним симболом — симболом отпора, чојства и неуништиве храбрости народа Горњег Полимља. Година је хиљадудеветстодванаесте. У вихору Доњоржаничке буне, оног првог великог локалног устанка који је наговијестио расуло посљедњих дана турске власти и као варница запалио предвечерје Великог рата, Новица Девић стаје у прве редове. Бранећи своју кућу, вјеру и достојанство, он није водио само борбу оружјем. Његова жртва била је морална и дубоко укоријењена у народно осјећање части — оном истом осјећању које је вијековима држало Полимље усправним. Након заробљавања дочекала га је сурова судбина: Турци су му одрубили главу и, у намјери да застраше народ, носили је на коцу кроз варош Беране. Али та мрачна поворка није поколебала народни дух. Напротив — постала је још један доказ непокорности који је Новицу Девића већ тада начинио легендом. Његова глава, бачена у Лим, отишла је низ воду као нијеми свједок цијене слободе, као вјечни подсјетник на жилавост народа који умије да страда, али никада да се преда. Предање казује да је и његова одсјечена глава, као ратни трофеј, однесена у Стамбул. То није прича о понижењу — то је прича о величини. Јер само велике јунаке њихови непријатељи носе далеко, како би показали да су их савладали. Али ни пут у Стамбул није могао угасити његово име, које је наставило да живи, ширећи се далеко изван свога завичаја као тихи завјет слободи. Новица Девић није умро. Његови дани можда су се завршили, али његова прича није. Она живи у ријеци Лим, у камену Полимља, у причама старих и у успоменама младих. Живи у погледима потомака који знају чију крв носе. Његова жртва постала је аманет: да слобода није дата, већ освојена; да част није ријеч, већ дјело; и да се оно што је свето брани до посљедњег даха. Новичин лик остаће у народном памћењу, попут лика дувањског харамбаше Мијата Томића — као симбол непоколебљивости, жртве и вјечне тежње српског народа за слободом. Као што је у народном памћењу овјековјечен дувањски харамбаша Мијат Томић, тако ће и Новица-Ноко Девић-Вајмеш остати један од бесмртних симбола Горњег Полимља — човјек чија је жртва надживјела вријеме, а чије име и данас подсјећа да се слобода плаћа најскупљом цијеном.